Svečanost su organizovali Opština Bajina Bašta i Crkvena opština Bajina Bašta. Nakon pomena junacima iz Prvog svetskog rata, koji su služili sveštenici Crkvene opštine, delegacija Opštine Bajina Bašta položila je venac na grob Eveline Haverfild, velike škotske humanitarke i dobrotvorke koja je svoj život posvetila pomaganju srpskom narodu.
Program je nastavljen u parohijskom domu Crkve Svetog proroka Ilije, gde je profesor istorije Marko Kovačević održao predavanje posvećeno životu i humanitarnoj misiji, britanske dobrotvorke, koja je svojom plemenitošću i nesebičnom pomoći srpskom narodu ostavila dubok i trajan trag u ovom kraju.
Profesor Kovačević govorio je i o istorijskim okolnostima i značaju oslobođenja Račanskog kraja, kao i o razmerama stradanja njegovog stanovništva tokom Velikog rata. Njegovo obraćanje povodom 108. godišnjice oslobođenja Bajine Bašte prenosimo u celosti:
Dragi naši sugrađani,
Sabrali smo se danas ispred ovog spomenika, u ovaj subotnji dan, kako bismo odali pomen našim precima koji su žrtvovali svoje živote u borbi za slobodu i opstanak naše države i našeg naroda. Na današnji dan, 31. oktobra pre 108 godina, oslobođeni su prostori tadašnjeg Sreza račanskog od austro-ugarske okupacije. Za stanovnike našeg kraja to je bio završetak Velikog rata, najvećeg rata u Evropi do tada. Rat će se zvanično okončati 11 dana kasnije, 11. novembra, pa će taj dan Evropa i svet obeležavati kao Dan primirja ili Dan sećanja na veterane, a naša država je pre 15 godina ovaj praznik uvrstila u svoj kalendar praznika.
Praznici se i uspostavljaju kako bi jedan narod sačuvao sećanje na važne događaje iz svoje prošlosti, a pre svega na ljude koji su svojim delima i svojom žrtvom zaslužili da ne budu zaboravljeni. Neki mudri ljudi poodavno su rekli da postoje dve smrti – jedna fizička, kada se nečija duša premešta u Carstvo Nebesko, i druga, kada nečije delo i ime padaju u zaborav ljudi. Iako je ljudski zaborav uglavnom neminovan, iako istinska i strašna smrt nastupa samo onda kada čovek biva zaboravljen od svog Tvorca; nas to ne oslobađa obaveze da učinimo sve da sećanje na zaslužne pretke ne izbledi. Važno je da negujemo kulturu sećanja, posebno na ljude koji su se istakli u Prvom svetskom ratu, jer je to način da očuvamo nacionalni identitet u vreme opšte globalizacije. Narod koji ne sačuva svoje korene, nasleđene od predaka, neće imati svetlu budućnost.
Na prostoru naše opštine za sada postoje samo četiri mesta koja čuvaju sećanje na vojnike i žrtve stradale u Velikom ratu. Mi se sad nalazimo u porti crkve Svetog proroka Ilije, ispred nadgrobnog spomenika čuvenoj škotskoj humanitarki, Evelini Haverfild, i nedaleko od Spomen kapije izginulim ratnicima iz Prvog svetskog rata. Bronzane ploče za spomenik bile su kupljene 1940. godine sa namerom da se u centru varošice podigne dostojanstveno spomen obeležje, ali je početak Drugog svetskog rata sve to onemogućio. Ni posle rata ništa nije urađeno po tom pitanju, pa su ove ploče postavljene na kapiju Crkve 1958. godine. Ostala tri spomenika su spomen ploče sa imenima stradalih u manastiru Rači (1924) i selu Zaovine (1934) i spomen obeležje stradalim u Bačevcima (2016).
Ovo je prilika da se još jednom podsetimo razmera stradanja čovečanstva u Prvom svetskom ratu. Za nešto manje od 4 i po godine poginulo je oko 10 miliona, a ranjeno je dva puta više ljudi. Srbija je iz ovoga rata izašla potpuno razorena sa nikada prebrojanim gubicima koji se procenjuju na oko 1,2 miliona ljudi, što ako je tačno, predstavlja nešto više od 26% ukupnog stanovništva. Posebno je teško stradalo muško stanovništvo u najproduktivnijem dobu od 17 do 60 godina sa 55 % stradalih. Rat je iza sebe ostavio 114.000 invalida i 500.000 dece bez roditelja.
Stradalo se na bojištima Cera, Kolubare, Mojkovca, Kajmakčalana, ali i duž bespuća albanskih planina, u pitomim krajevima ostrva Krfa i Vida, kao i u logorima za ratne zarobljenike i internirane civile u Austrougarskoj monarhiji i Nemačkom carstvu. Zbog toga su naše žrtve rasejane širom znanih i neznanih grobova i spomen-kosturnicama širom Srbije, Albanije, Grčke, Tunisa, Austrije, Mađarske, Rumunije i Češke. Neka od tih grobalja su danas, s punim pravom, jako poznata kao što su Zejtilnik, Krf, Vido i Menzel Burgiba. Nažalost, neka groblja su potpuno zapostavljena, a kada ovo govorim mislim pre svega na Mauzolej i groblje Jindrihovice u Češkoj, gde je sahranjeno oko 7.100 srpskih ratnih zarobljenika i interniranih civila, stradalih od gladi, iscrpljenosti, hladnoće i epidemije pegavog tifusa.
I Srez račanski je jednako tako postradao. Na spiskovima poginulih i nestalih nalazi se oko 2.000 lica. Neprijatelj je koristio rat da privredno i ekonomski što više iscrpi stanovništvo. Oduzimana je pre svega hrana, ali i svi oni materijali koji su mogli biti upotrebljeni za ratne napore. Opisi Srbije 1918. godine zbog toga bili su zastrašujući.
Zato ne čudi što u Izveštaju o radu u Srbiji, Američkog društva za zaštitu srpske dece, doslovno piše: „Golema tuga. Svaka kuća u crno zavijena. Svaka je porodica dala najmanje jednog svog hranitelja, a bilo ih je i sa 5-6 žrtava. Svuda jad i čemer. Oko kuće sve prazno i pusto. Zjape prazne kuće, odaje, staje, vajati i kačare. Ni traga od pokretnog imetka. Ostalo je samo ono što neprijatelj nije mogao odneti i uništiti. Ostala je zemlja i posrnule kuće bez ijedne ograde dvorišta. Ni krava, ni volova, ni svinja, ni ovaca, ni pileži – ništa živo. Na mesto staje – zgarišta, na mesto tora korov, na mesto šume, šljivara i voćnjaka – crni panjevi, spomenici na tome groblju negda divnih brestova, bukava, hrastova, šljiva, jabuka, krušaka i drugog. Gola, bosa, izgladnela i ispijena čeljad, besvesno je dočekala svoje spasioce i nemoćna da pored groblja svog imetka i hranitelja iskaže ma i zračka radosti.”
I na kraju, nešto da kažem i o oslobođenju našeg kraja 1918. godine. Srećom nije bilo velikih borbi, pa o tome nije ostalo obilje podataka u vojnim dokumentima. Naš kraj oslobodila je Timočka divizija iz sastava II srpske armije vojvode Stepe Stepanovića. U izveštaju divizije, na dan 31. oktobra 1918, zapisano je da su poslati izviđački delovi kombinovanog konjičkog diviziona u pravcu Rogačice, Bajine Bašte i Višegrada. Tom prilikom u Bajinu Baštu stigao je konjički vod, kome se 4. novembra pridružio 2. bataljon 14. puka. Proterivanju okupatora u bitnoj meri doprinelo je i lokalno stanovništo koje je srpsku vojsku pomagalo u hrani, obaveštajnim podacima, ali i aktivno – akcijama komitskih odreda, koji su bili prisutni na Tari još od kraja leta 1917. godine. Ono što se zna da je u ovom kraju dejstvovala komitska družina Zaharija Milekića, bivšeg igumana manastira Rače.
U planu je da se sledeće godine u Bajinoj Bašti obeleži 160 godina od rođenja Eveline Haverfild i da se na taj način sagradi još jedan spomenik zaslužnim građanima iz perioda Velikog rata. Ovaj spomenik ne bi bio isklesan od trošnog kamena, već izliven u sećanje naroda ovog kraja – da traje doveka.
Marko Kovačević
